плаши се, слободно
Страх је, у ствари, поимање стварности. Без страxа, овај свет је ништа.
Замислимо само пар дана без икаквог осећаја страха или, рецимо, прелазак изузетно климавог и оронулог, дрвеног моста, чије постојање јесте једина шанса да се пређе провалија која се налази под нама. Осећајући страх, бићемо пажљиви, обазриви и веома спори приликом преласка како би на одређено место стигли читави.
Очекивано је, наравно, да тако поступимо, али шта би се десило да не постоји страх од смрти, погибије, повреде или пропадања? Да ли би онда исто тако, обазриво, пажљиво и спорије него иначе ходали по једној граници између живота и смрти или би, слободно и без размишљања, претрчали пут који нас води до безбедног и препустили се оном другом свету, свету бола, немилости и туге?
Ако нас једино страх спречава да наудимо себи и другима, зашто га онда немати?
Немати страх значи немати одговорности и гриже савести, немати поштовања према општим и нужним правилима која овај свет држе под одговарајућом контролом. Имати страх од правосуђа, страх од родитеља, начелника, директора, учитеља, страх од ништавила и прелома јесте оно што нас спречава да преузмемо апсолутну слободу која је, у суштини, оно што нас претвара у животиње.
Немати страх значи немати воље, јер једном изгубљени страх преобликује индивидуу у ништавило. За Сартра, прво морамо бити ништа да бисмо постали нешто. Али, шта се деси када смо ништа, па постанемо нешто и из тог нечег опет постанемо ништа?
Да ли је наша егзистенција парадоксална?
Тај мост, слабашан и полумртав је моја стварност. Тај дрвени мост, климав и пређен милијарду пута, саграђен хиљаду година раније, преживео је пљускове и пустоши, град и снегове и постојаће, верујем, након мог поновног покушаја самоубиства. Биће у још горем стању, изломљен, разваљен, отпадаће му делови, али постојаће.
Као и страх.
Страх је увек ту.
Честитамо!
Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.
